14. април 1955. године остаће упамћен као дан када је донета једна стратешка одлука од стране тадшњег Извршеног већа Народне Републике Србије, а којом је основана Реонска секција за заштиту земљишта од ерозија и уређења бујица са седиштем у Краљеву, делокругом рада у сливу реке Ибар и Западне Мораве, низводно од Чачка и реке Расине. Ни сами доносиоци одлуке, меритократе тог времена, сигурно нису могли да претпоставе какву ће историјску улогу играти ово предузеће, касније под називом Водопривредна организација „Ерозија“ Краљево, а од 1976. године под називом „Западна Морава“ Краљево какво пословно име носи до дана данашњег, само мењајући правну форму.
Иако је основна сврха овог предузећа одбрана од поплава и заштита грађанства и њихове имовине на поменутим сливовима река, златним словима се уписало у историју града Краљева када је својим транспортерима 13. новембра 1982., око 13 и 30 ч, вратило споменик после двадесет и две године на Трг српских ратника, најпрепознатљивији симбол града Краљева – популарног „Милутина“ сведока наше нарави, постамента који је за краљевчане попут Ајфеловог торња у Паризу за Французе. Тиме је испоштован дуг према солунцима који су отишли у вечност да би ми имали будућност али и воља огромне већине грађана Краљева на референдуму. Куцало је на врата неко друго време, када тајне одлазе у заборав и постају део јавног простора, а демократија и слобода као вредности постају светло које се назире на крају тунела.
Ипак вратимо се на суштину ове приче, шта заправо карактерише Водопривредно друштво Западну Мораву и зашто се о њима пише у овом тренутку? Кад су водостаји ниски и кад нема превише кише, друштво ради у тишини и далеко од очију јавности. Под лупу ипак долази приликом ванредних ситуација када од њиховог прегалаштва зависе имовина и животи грађана, када се на делу види какав су посао обавили између две непогоде, што су последње катастрофалне поплаве јануара 2022, и посебно јуна 2023. показале, а то је да се ради о субјекту од посебног значаја за безбедносни систем од кога зависи добар део централне Србије, са посебним аспектом на Град Краљево. Ово предузеће, са иначе малим физичким и материјалним ресурсима, али изузетним кадровским и организационим способностима чинило је, без велике помпе, велика дела за мештане различитих насеља на територији града Краљева. Посебно ћемо под „апостроф“ ставити насеље Адране у зони моста на Мусиној реци за потребе овог текста. Запослени овог предузећа обављали су 24 – часовно дежурство у ноћи између 14/15 јуна када је стигао позив од стране ЈВП „Србијаводе“ Београд да се сагледа ситуација и донесе одлука о акцији на магистралном мосту на Мусиној реци (притока Западне Мораве) у насељу Адрани. Побеснела бујица изгледала је као узбуркано море, око 02. ујутру, претила је да продре у насеље и угрози јавне установе: Пошту, Школу, Здравствене станице, али и цело насеље Грдицу и поменуте Адране. Иако је реч о путној инфраструктури, дакле не о водопривредном објекту, да би се пружила помоћ граду и угроженим насељима, донета је одлука о хитној интевенцији. Пре свега неки обични људи који живе поштено од свог рада, који уче константно и унапређују своје знање, мисле својом главом, стручни, искусни професионалаци, који воле свој посао, који дају себе за нашу заједницу, успели су брзом интервенцијом да спасу читава насеља, док је добар део мештана био у дубоком сну и само је могао да сања шта се заиста збива у том тренутку. Њих десетак прошло је полицијске барикаде на мосту и заузело распоред за слагање џакова, а онда је на ред, у секунди, по команди пристигла механизација, један, други, трећи камион, као на траци су се мењали и насипали отворене чепове на мосту…Акција је изгледала као „мала Брусиловљева офанзива“ тактика, која се ослањала на удару елитним малим јединицама по слабим тачкама непријатеља. Затим би главнина снага (механизација у овом случају) користила слабе тачке у непријатељској одбрани и кроз створене рупе би разбијала непријатељску линију одбране на широком фронту (бујица). Механизација је заиста, заједно са напуњеним и наслаганим џаковима направила привремени насип и спречила продор бујице око 03. ујутру 15.06.2023. слика у прилогу испод:
Повратак у механизацију, након успешно обављеног задатка, пропраћен је овацијама од стране запослених који су дошли ујутру да преузму смену. Овације, за наше мале хероје, наше колеге који си ризиковали и били храбри, с обзиром на близину набујале воде, кад нико други није смео, а можда није ни могао. Још једна мала, али за њих велика победа над природном непогодом, још једна добијена битка, али не и борба која се водила наредних 5 дана са набујалим рекама на територији Новог Пазара, Бруса, Краљева, Трстеника, где је оперативно подручје у надлежности ВД“Западна Морава“ сходно Општем и оперативном плану за одбрану од поплава.
Насип на мосту који су направили запослени ВД „Западна Морава“ испоставиће се као витална брана која је онемогућила пролазак било каквих возила на другу страну, угрожавање живота учесника у саобраћају и евентуалну катастрофу, с обзиром да се мост срушио 3 сата након ове интервенције. Слика испод:
Многи говоре да је витештво мртво, фосил прошлих епоха, однешен струјом новог времена. Ипак претходни догађаји говоре да овај код понашања није изумрео, да постоје неки људи који „само раде свој посао“ али који чврсто стоје пред невољом и несрећом, а све то док негују дух саосећања и понизности, част и осећај дужности и самопожртвовања према општем добру и идејама већим од појединца.
Људи који раде у ВД „Западној Морави“ доо, показали су дисциплинованост, одговорност, организованост, храброст у ситуацији која је од њих захтевала реакцију, правичност, осећај дужности и самопожртвовања, што су витешке безвремене врлине. Положили су гаранције својим знањем држави, по ко зна који пут, да може да рачуна на њих, да ће они посао обављати на начин прописан Законом о водама, остварујући национални и привредни интерес, поштујући све стандарде квалитета и вршити трајну заштиту становништва. И да, остају тиха авангарда, наши чувари…да их се понекад сетимо и поменемо и кад прође опасност.
Многи говоре да је витештво мртво, фосил прошлих епоха, однешен струјом новог времена. Ипак претходни догађаји говоре да овај код понашања није изумрео, да постоје неки људи који „само раде свој посао“ али који чврсто стоје пред невољом и несрећом, а све то док негују дух саосећања и понизности, част и осећај дужности и самопожртвовања према општем добру и идејама већим од појединца.
Људи који раде у ВД „Западна Морава“ ДОО, показали су дисциплинованост, одговорност, организованост, храброст у ситуацији која је од њих захтевала реакцију, правичност, осећај дужности и самопожртвовања, што су витешке безвремене врлине. Положили су гаранције својим знањем држави, по ко зна који пут, да може да рачуна на њих, да ће они посао обављати на начин прописан Законом о водама, остварујући национални и привредни интерес, поштујући све стандарде квалитета и вршити тајну заштиту становништва. И да, остају тиха авангарда, наши чувари…да их се понекад сетимо и поменемо и када прође опасност.